Maiko – još malo pa gejša

Zašto bi tinejdžer napustio kuću i porodicu i upustio se u naporno treniranje i višečasovni rad i pridržavao se pravila oblačenja?
Po ulasku u Marume čajdžinicu u Gion provinciji u Kjotou, imate osećaj da ste se vratili vekovima unazad, u Edo razdoblje (1603-1868). Tamo sedeći na ulazu, je japanska kulturna ikona – gejša (u stvari ne još gejša – maiko). Japan putovanje – gejša je svakako jedna od prvih stvari koja nas na to asocira.
japan gejsa
Dok smo se nespretno izuvali, pozdravila nas je svojim vedrim jednoličnim glasom, i bez obzira na činjenicu da je ona imala 17 godina, nešto u vezi sa vanvremenskom situacijom nas je ostavilo nemim i stidnim. Mračan enterijer, osvetljen samo malo lampama, tatami pod, miris tamjana i mača čaja su pridavali ambijentu i mi smo seli i počeli da provodomo vreme sa maiko.
Šta je maiko? 
Prvo, svakako, treba znati nekoliko stvari: gejša iz Kjotoa se ne zove gejša, već geiko. Prvi slog “gei” , znači umetnost, a drugi slog  “ša” znači osoba koja radi /čini, postaje umesto “ko” što znači dete. Uprkos ovim semantičkim pravilima, gejša i geiko upućuju na istu stvar, a “šegrt gejša” je širom Japana poznata kao maiko, što se prevodi kao devojka koja pleše.
Japanska kultura
U Kjotou, maiko će započeti svoj trening čim završi juniorsku srednju školu, između 15. i 16.godine. Ovo ne znači da se njeno obrazovanje završava. Naprotiv, ona će žestoko učiti narednih pet šest godina u jednoj od škola u hanamahiju (gejša provinciji). Ona će učiti kaligrafiju, poeziju i ceremoniju čaja. Mora takođe postati vešta u perkusiama, naučiti da svira šakuahi (vrsta japanske flaute) i šamisen (instrument sa tri žice). Naučiće i japanski tradicionalni ples.
japan gejsa
Dijalekt gejše
Interesantno, ovo je mali deo obrazovanja za geiko. Ona mora da nauči kako da priča adekvatno. Geiko u Kjotou ima jedinstveni dijalekt. S obzirom da mnogo devojaka dolazi iz drugih provincija, prosto se može reći da moraju da uče nov jezik. Povrh svega, treba da otkriju novu socijalnu sredinu u hanamahiju (provincija za gejše), i od početka treninga trebalo bi da ostvare kontakte i nađu mušterije da bi osigurale svoju budućnost. Ovo su jake mlade žene.
Geiko istorija
Pre nego što geiko počne svoj trening, postoji vreme tokom kojeg one provedu samo posmatrajući, čak i do 12 meseci. Ne čudi onda što oko 50% odustane tokom ovog perioda. Moglo bi se poistovetiti sa treningom specijalnih jedinica ili naporom elitnih sportista. Znajući koliko je teško, može se samo zaključiti da ove devojke zaista žele da budu tu gde jesu. Ovako je uglavnom vekovima.
Prvobitno je gejša bila servirka čaja u gostionici pored puta, ili igračica ili umetnica koja je zabavljala mušterije koji su čekali kurtizane u Edo (Tokio) provincijama. Gejše su najpre bili muškarci, ali 1750. godine počele su i žene da rade u zabavi. Ubrzo su stekle popularnost kao vrhunski muzičari, igrači i fenomenalni pripovedači te je prevagnulo na stranu žena.
Kada je Tokugava Šogunate preuzeo kontrolu nad Japanom 1603. godine, nastupio je period mira koji je omogućio procvat umetnosti. Mir je takođe vodio ka usponu samurajske klase, penzionisanih ratnika koji su tragali za dodatnom zaradom i bogatim trgovcima koji su imali novca da troše na umetnost i zadovoljstvo. Ovaj svet je postao poznat kao ukiyo(plutajući svet), u kom su gejše našle svoje unosno mesto.
Memoari gejše
Sve me je preplavilo u Gionu kad smo upoznali Fukuhanu – iako to nije njeno ime; to je ime koje joj je dala majka, i (kako tradicija nalaže) uključuje i kinesko slovo iz imena starije geiko u kući.
Na osnovu činjenice da joj je samo gornja usna obojena u crveno, dalo se zaključiti da je početnica u treningu. Uprkos tome, odisala je samopouzdanjem i uspela je da održi ćaskanje dok nismo povratili smirenost i bili spremni za pitanja. Bilo je ubrzo očigledno da Fukuhana nije skromna i bila je iznenađujuće iskrena u odgovorima.
Gejšina haljina
“Možeš li nam malo reći o svom kimonu? “, pitali smo.
” Svakako”, rekla je i ustala. “Svaki kimono je prilagođen dobu godine”, objašnjavala je. “Ovaj je za ranu jesen – zaključuje se po boji i dezenu.”
Nosila je svetlo zeleni, od ručno bojene svile kimono do zemlje, tako da joj se nisu videla stopala. Kimono je bio sa neverovatno dugim rukavima, koje je ona ubrzo objasnila. “Davno, maiko su bile igračice, i one su morale nositi kimona starijih devojaka koje su ostajale u okii kuća za gejše). Način na koji nosimo kimono danas je relikt tih vremena.”
Zatim se okrenula da nam pokaže obi (široki pojas koji drži kimono). “Vidite li kako je ovo istrošeno gore i visi pozadi? Zove se darari obi i pohabano je zbog nas.” Zatim je pokazala na grb odštampan na kraju svog pojasa.
“To je grb moje okije. Nekada je to služilo u slučaju da se neka od igračica izgubi i mora da se vrati kući – sada se to ne dešava”, rekla je to uz osmeh.
Obi je je tako dug i težak da treba mnogo snage da se zaveže, i to mogu samo profesionalni kimono dreseri. Uzgred, ovo su jedini muškarci koji mogu da uđu u svakodnevicu gejši, inače ovde dominiraju žene.
Potom je neko primetio da bela šminka koja joj je bila na licu i vratu ima dve pruge na koži neofarbane.
“U Japanu, vrat se smatra najlepšim atributom žene, tako da one nose ogrlicu niže i vrat farbaju u belo da se privuče pažnja. “
” Da li sami radite šminku? “, neko je pitao.” Da”, odgovorila je. “A koliko Vam treba za to?”, usledilo je sledeće pitanje.
“Pa, bilo mi je potrebno godina i godina, da bi sada to uradila za 30 minuta “, osmehnula se.
japan gejsa
Iza šminke
Pitanje za pitanjem i nije trebalo dugo da se neko usudi i pita: zašto je odabrala tu profesiju? Ispostavilo se da je njena majka bila poznata šamisen igračica, i često ju je dovodila u Kjoto na svoje nastupe. Fukuhana, i sama ostvarena igračica, rekla je da je geiko sve čime ona želi da se bavi, i iza njenog mirnog ponašanja stoji jaka preduzimljiva žena. Čini se po njoj da želi da očuva umetničku formu i da je više kustos nego domaćica.
“Kada nalazite vremena za sebe? “, pitali smo je, sada već okuraženi.
Odgovor je došao jednostavno da ne nalazi. Maiko mora da uči od kasnog jutra do popodne, a onda ide kući i spremi se pre nego se pridruži geiko ili starijoj maiko da uči kako da zabavlja mušterije uveče.
Uvek imaju pratnju, i zabranjeno im je da piju alkohol dok ne postanu punoletne, ali imaju samo jedan slobodan dan nedeljno (kada je sezona odnosno gužve nemaju slobodnog dana celog meseca). Od maiko se očekuje da živi u okia sa svojom “majkom” (gospodarica kuće), sa “starijom sestrom” (senior geiko) – koje su zajedno odgovorne za njihovo obrazovanje. “Majka” pokriva veće troškove koji podrazumevaju obuku geiko, (za kimono same izdvajaju na milione jena), i dok maiko ne postane potpuno razvijena geiko, novac koji zaradi vraća u kuću.
Ali ispod svih odgovornosti, tradicije i šminke, nalazi se moderna devojka, i kada smo pitali Fukuhanu šta radi tokom slobodnih dana, odmah je odgovorila: “Idem u Starbaks i gledam TV”. Naravno.
Zašto? 
Možda se pitate zašto se ove devojke upuštaju u ovako težak poduhvat. Da li su veštine kojima ovladavaju drugačije od baleta ili gimnastike? Verovatno da bi ušli u nekolicinu vrhunskih u jednoj disciplini, trebalo bi da vežbate i “patite”. Ali kada jednom ostvarite cilj, postoji toliko benefita. Geiko može veoma dobro da zaradi samostalno ali i postiže visoku socijalnu poziciju i čast.
Kako nam je Fukuhana sipala čaj, prokomentarisao sam ornamente koji su visili sa njene kose – nešto što ne možete da ne primetite na svakoj maiko.
“To nije perika “, rekla je.” “Sve maiko moraju da drže svoju kosu na tradicionalan način dok ne postanu geiko. ” To znači da moraju da idu kod frizera jednom nedeljno na pranje i nameštanje frizure. Spavaju na takamakuri (jastuk od drvenog bloka) da ne bi pokvarile frizuru. “Mnogo vremena je potrebno da bi se naviklo na to.”, priznala je.
Igre gejši
Posle čaja i ćaskanja, došlo je vreme za igru. Ove igre su tradicionalno namenjene geiko devojkama da odvuku pažnju mušterijama da bi pili. Igra se stara igra ispijanja – minus sake – i moram Vam priznati, pravi je majstor. Igrali smo igru zvanu Konpira Fune, najpoznatiju i niko od nas nije pobedio. Uz igru je bila puštena pesma, nalik uspavanci i to je baš ometalo našu koncentraciju.
Maiko igra
Nakon igre, Fukuhana se povukla da se spremi za ples za nas. Kada se povukla, nešto mi se javilo. Konačno je postalo jasno da ovo nije obično domaćinstvo, već prijatna umetnička forma, koja je dugo vremena unapređivana. Bio je to deo starog Japana koji je bio jednako atraktivan i dragocen kao hramovi i svetilišta Kjotoa, i čim je počela da pleše, nisam skidao pogled.
Nastao je tajac jer je moja grupa ostala bez reči. Pevala je tradicionalnu melodiju, pesma je bila o darari obi, savršena za maiko. Dok smo gledali i slušali, Fukuhana je ispričala priču o mladoj maiko u Kjotou, provodeći nas kroz sva godišnja doba. Imitirala je zvuke reke, vode, vrućine, padajućeg lišća i snega, prenoseći nam lepotu uz primese samoće i tuge. Bili smo zapanjeni njenom veštinom pokreta i dubinom priče. Kada je završila, bila je tišina i nismo znali da li da plačemo ili da joj pružimo ogroman aplauz.
Budućnost Fukuhane
Niko ne zna koliko je gejši preostalo na svetu. Misli se da je pre rata u Japanu bilo preko 80 000 gejši, a sada se procenjuje da ima od nekoliko stotina do dve hiljade. Iako je brojka sve manja, javlja se trend povratka ovim običajima, i uprkos teškoćama devojke se odlučuju na ovu profesiju. Ali još uvek je vrlo retko videti gejšu ili maiko na ulici, još ređe upoznati istu.